Srđan Sekulić: Figura Lazara
Srpski art-haus film "Lazarev put" iz 2024. godine, u režiji Ivana Jovića, a po scenariju Monje Jović, ostvarenje je o kojem bih pre svega duboko i višeslojno ćutao.
Srpski art-haus film "Lazarev put" iz 2024. godine, u režiji Ivana Jovića, a po scenariju Monje Jović, ostvarenje je o kojem bih pre svega duboko i višeslojno ćutao. No, bilo bi nepošteno sa moje strane da ne podelim sa vama, dragi čitaoci, svoje dojmove o ovom veoma uspešnom filmskom projektu koji je svoju svetsku premijeru imao na Internacionalnom filmskom festivalu u Nepalu ne bi li vas tako ponukao da film potražite, pogledate i na kraju krajeva - a znam da puno tražim - razumete i doživite do kraja. A kako sam ja doživeo i razumeo ovaj film? Pa, pre svega kao duhovno putovanje, meditaciju, suočavanje sa samim sobom i svojom savešću. Zato sam rekao da bih pre svega o "Lazarevom putu" ćutao. Pogodio me je taj film, "pukao je po mojoj glavi i meni" da upotrebim rečenice Srđana Valjarevića iz njegove večno mlade knjige "Komo". Lazar Ostojić, glavni protagonista ovog filma koga veoma uspešno igra Ivan Bosiljčić (po mom skromnom mišljenju ovo je Bosiljčiću uloga života), putujući je umetnik, konceptualista, neka vrsta žive statue i nepomične skulpture. Čovek koji je čitav svoj život išao linijom manjeg otpora, ostavljao drage ljude i zanemarivao njihova osećanja, a sve to da bi doživeo potpunu slobodu. "Sloboda koja nije isto što i sreća" replika je koja se par puta ponavlja i daje određenu notu filmu. Lazar je zatočen na ostrvu, ide od kancelarije do kancelarije noseći fascikle i dokumente, papire na kojima je ispisana i prikupljena njegova životna priča da bi, kako on to misli, konačno dobio dozvolu da napusti ostrvo na kojem se našao. On ne zna zbog čega to radi, upleten je u mrežu vrlo komplikovanih administrativnih problema i to ga mnogo brine i nervira. Lazar je zapravo zapeo u jednom kafkijanskom procesu. Šta Lazaru zaista treba? Lazar se mora pokajati. E tu sada dolazimo do glavnog motiva ovog filma. Pokajanje… Dakle, ovo je na koncu i pre svega jedan hrišćanski film koji govori o istočnom hrišćanstvu u svoj svojoj slavi i vrlini. Administracijski haos, kancelarije (koje ja doživljavam kao neke vrste isposnica ili skitova), prikupljanje dokumentacije kao podvig. U jednom momentu u jednoj od kancelarija u koje ga malo-malo šalju (stalno mu fali neki papir, potpis ili pečat), činovnik ili, lepše rečeno, anđeo koga igra fantastični Nebojša Dugalić mu govori: "Sad vidite, Lazare, da vam se sloboda dogodila u onom trenutku u kome ste smogli snage da se pokajete". Film Ivana Jovića sniman je na više lokacija… Petrovaradinska tvrđava, ostrvo Santorini i ostrvo Folegandros u Grčkoj. Kadrovi, svetlo, meditativan ton kamere sve je napravljeno tako majstorski da čitav film dobije jednu dimenziju pravoslavne ikone. Sve to otvara jedno sasvim novo čitanje ovog filma, i u tome su Ivan, Monja i čitava ekipa dali domaći zadatak savremenoj srpskoj kinematografiji koja prečesto nema ni ono poznato "duplo dno", a da ne govorim o palimpsestima koji su u "Lazarevom putu" prisutni na svakom minutu filmske trake. Nekoliko scena u ovom filmu bile su vrlo zahtevne i teške za snimanje, kao ona kada na ostrvu Folegandros kamera prati put do crkve koja se nalazi na vrhu litice… Direktor kamere, oprema, jak vetar sve je to donelo samoj ekipi filma neku vrstu svoga puta koji prati onaj Lazarev, sve su to bile određene duhovne lestvice kojima su se kretali svi ljudi koji su učestvovali u radu i stvaranju. Na kraju bih dodao samo još ovo. Sjajni hrvatski glumac Žarko Radić koji igra Lazarevog oca izgovara repliku za pamćenje: "Ali za neke ljude ideja slobode može biti teret". Svi mi smo u životu bili figura Lazara. Samo je važno hoćemo li se pokajati i dosegnuti onu pravu, istinsku slobodu koja se možda graniči sa srećom. Pročitajte još: Srđan Sekulić: Uvođenje u posao
IZVOR: nezavisne.com